Pariški sporazum o klimi: Da li je to rešenje za klimatske promene?

Pariški klimatski sporazum je pravno obavezujući međunarodni ugovor koji je skovan na konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama 12. decembra 2015. Međutim, stupio je na snagu tek 4. novembra 2016. 190 zemalja plus Evropska unija usvojile su Sporazum. Glavna svrha Pariskog sporazuma je postavljanje dugoročnih ciljeva za globalno smanjenje emisije gasova staklene bašte, kao i smanjenje globalnih temperatura; cilj je ograničiti globalnu temperaturu na najviše 2 °, ali nadajući se da će postići 1,5 °.

Dugoročno gledano, Pariski sporazum o klimi radi na postizanju emisija sa nultom emisijom na međunarodnom nivou, iako je potrebno preduzeti mnogo koraka pre nego što postignu ovaj cilj. Mnogi ključni aspekti stvaraju Pariški sporazum, ali se jedan od najvažnijih može naći u članu 9 Sporazuma koji pokriva finansijski element koji ga okružuje. Temeljni dio Pariškog sporazuma je da se očekuje i ohrabruje od razvijenijih zemalja da preuzmu vodeću ulogu i finansijski pomognu zemljama u razvoju. Ovo je jedan od najvažnijih aspekata Sporazuma, jer su industrijske promjene koje svaka zemlja treba uvesti troškovi koje zemlja u razvoju jednostavno ne bi mogla učiniti bez pomoći. Stoga, bez ove finansijske pomoći, mnoge zemlje ne bi mogle da usvoje Pariski sporazum o klimi.

Svaka država se prati svakih pet godina sa nacionalno utvrđenim doprinosima, zemlje će morati da prijave aktivnosti koje će preduzeti da smanje emisije kako bi ispunile tražene ciljeve Pariškog sporazuma. Takođe će biti potrebno objasniti šta će kao država učiniti kako bi se prilagodili efektima klimatskih promena sa kojima se već suočavamo usled nedavnog porasta globalne temperature. Važno je priznati da je, iako je ključno raditi na snižavanju globalnih temperatura, podjednako važno da zemlje rade na prilagođavanju izazovima koji su prisutni i za koje se očekuje da će se povećati u narednim godinama. Zajedno sa nacionalno utvrđenim doprinosima, Pariškim sporazumom se ohrabruje da zemlje konstruišu i predlažu dugoročne strategije koje će pomoći postizanju dugoročnih ciljeva, međutim, to nije obavezno.

Od 2024. godine zemlje će morati da učestvuju u poboljšanom okviru transparentnosti koji će se koristiti za praćenje napretka strana u Pariskom sporazumu o klimi. Ovo se razlikuje od nacionalno utvrđenih doprinosa jer će zemlje morati izvještavati o mjerama koje su uspješno preduzele, napretku koji su postigle u ublažavanju klimatskih promjena, mjerama prilagođavanja i podršci koju su pružile ili primile od drugih strana. Podaci prikupljeni iz ovih izvještaja će se koristiti za globalnu analizu koja procjenjuje naš globalni napredak ka željenim klimatskim ciljevima. Ovo će pomoći da se dobije jasan i koncizan pregled napretka ka postizanju željenih ciljeva i omogućiće da se shodno tome izvrše prilagođavanja Pariskog sporazuma o klimi.