U prvih pet meseci 2015. godine u Srbiji je ubijeno 26 žena, a određenom broju tih ubistava prethodilo je dugogodišnje nasilje.
Nasilje nad ženama postaje ozbiljan problem našeg društva. Da bi se to promenilo, potrebno je podići svest o nasilju i raditi na prevenciji. Bitno je da progovorimo o zabludama koje postoje i koje umnogome doprinose da se o nasilju ćuti, te da se ono ignoriše i zataškava. Zbog unapred donesenog suda o datoj situaciji, može se desiti da ne reagujemo čak i onda kada bismo mogli da pomognemo, stoga ćemo ovde govoriti o predrasudama s kojima se najčešće srećemo kada je ovaj problem u pitanju.
Nije naša stvar
Nasilje jeste naša stvar, gde god da se dešava. Ukorenjeno je mišljenje da je to porodični problem i da svako mešanje predstavlja narušavanje nečije intime. Nasilje ne može da se shvati kao deo intime, jer je u pitanju grubo kršenje ljudskih prava, koje ostavlja psihičke i fizičke posledice — kako na osobu nad kojom se ono vrši, tako i na one koji su svedoci.
Kao pojedinci trebali bismo da javno i glasno osuđujemo nasilničko ponašanje, jer je to prvi korak ka promeni društvene svesti.
Žena je kriva
Ne postoji opravdanje za nasilje. Upravo stav da je žena nešto skrivila dovodi do toga da napad ne prijavi, jer se boji da će naići na osudu okoline i nerazumevanje. Kada se za nasilnika traži opravdanje, a u žrtvi razlog za nasilničko ponašanje, stvara se osećaj uzaludnosti i beznađa, te osoba koja trpi nasilje često zaključuje da nema svrhe pokušavati izvući se iz tog kruga. Ugrožena žena neretko pravda počinitelja, štiti ga, smatra sebe odgovornom za ono što joj se dešava. Kod žena koje trpe nasilje razvija se osećaj krivice, što vodi povlačenju u sebe i prikrivanju događaja.
Razlozi za neprijavljivanje nasilja mogu biti: strah od počinitelja, nepoverenje u nadležne institucije, strah da će žrtva biti tretirana kao krivac. Pritom, počinitelji su u većini slučajeva poznate ili bliske osobe, što dodatno otežava odluku da se nasilje prijavi. Zato je bitno da naglasimo da ona koja trpi nasilje nije i ne može biti krivac za to što joj se dešava.
Izveštavanje o nasilju
Tabloidizacija medija nije zaobišla ni izveštavanje o ozbiljnim temama. Pišući o nasilju, autori često biraju senzacionalističke naslove i iznose detalje koji su suštinski nebitni, ali utiču na stvaranje pogrešne slike, skretanje pažnje sa pravog problema i neretko na zamenu uloga krivca i žrtve. Način na koji mediji izveštavaju o nasilju bitan je jer ima udela u kreiranju društvenog stava. Neretko se dešava da se nasilje romantizuje, da se nagađa o motivu, umesto stručnih lica citiraju se komšije, rođaci, prijatelji… Sve to dovodi do relativizacije značaja i uzroka problema.
Kada govorimo o ovoj temi, treba insistirati na tome da:
* ne postoji opravdanje za nasilje,
* nasilje nije izolovani, porodični problem, već je jedan u nizu društvenih problema i predstavlja kršenje ljudskih prava i sloboda,
* netolerisanje i javna osuda bilo kog vida nasilja put je ka zdravijem, sigurnijem društvu .
Kao pojedinci, moramo biti svesni svoje uloge u građenju stava celog društva. Žene koje su pretrpele nasilje često su izneverene i od strane okoline i od strane institucija. Na svima nama je da razvijemo svest o nasilju, da o njemu progovorimo i da radimo na prevenciji, da se borimo protiv predrasuda i zabluda i da kao društvo stanemo u odbranu žrtve, a ne počinioca.
Recite „ne“ nasilju, prijavite nadležnim institucijama, ne okrećite glavu i budite podrška ženama koje prolaze kroz težak period oporavka. Informišite se, razgovarajte sa prijateljima, decom, kolegama, objašnjavajte šta je bitno i zašto je bitno. Ne žmurite.