Ana Blaževa, psiholog, za slučaj „Javna soba“: Sram je ključna emocija koja žrtve često drži potpuno same u bolu

Slučaj Javna soba ponovo je otvorio pitanja o vršnjačkom i rodno zasnovanom nasilju, kao i institucionalnom otporu suočavanju sa surovom, mizoginskom realnošću u kojoj živi svaka žena u ovoj zemlji. Po vašem mišljenju, koji bi bio prvi korak u zaštiti žrtava koje je direktno meta ove grupe?

Po mom mišljenju, nasilje je po meni najvažniji fokus javne rasprave o slučaju „Javna soba“. Treba provjeriti sve ostale pravce diskusije u vezi sa nasiljem koje se dogodilo. Da li svi razumemo da je ovo nasilje? Da li nam je dovoljno jasno kako neko nesvesno od potrebe, slobode, zabave prelazi u povredu? Zato je pre rasprave o seksualnosti, moralu, pa čak i zakonima, dobro započeti temu nasilja. Nasilje nanosi povredu. Kada postoji povreda, to znači da je pređena određena granica u kojoj je nečije telo, ličnost, integritet, život narušen i dostignut.

Rodna dimenzija je takođe važna odrednica slučaja i nema šta da se relativizuje kada su u pitanju muškarci koji doživljavaju i kolektivno i pojedinačno devojke, devojke, žene. Rodno zasnovano nasilje proizvod je rodne asimetrije, odnosno patrijarhalnih odnosa u kojima se muškarcima daje / garantuje / očekuje vlast nad ženama, a žene postoje radi njihovog zadovoljstva, posedovanja i slično.

Žrtve treba da dobiju zaštitu na nekoliko nivoa, u svom okruženju, od najmilijih, od profesionalaca i od institucija. Rodno zasnovano nasilje je društvena stvarnost i stoga zahteva društveni odgovor. Ali ono što bi prvenstveno trebalo da bude usmereno je nasilje.

Da li bi ovi događaji mogli žrtvama ostaviti dugotrajne traume i istovremeno ih naterati da krive sebe?

Iskustvo nasilja je traumatično. Svaka od žrtava nosi ga pojedinačno, jer se ukršta sa mnogim drugim aspektima ličnosti, prošlošću istorije, trenutnim odnosima i kapacitetima za zaštitu, podršku, samozaštitu i samopomoć. Stoga uopštavanje nije moguće. Međutim, pokušaću malo dublje da razmislim o njihovom iskustvu kako ga ne bismo sveli samo na simptom ili etiketu, već na nešto što može svima odjeknuti kao proživljeno iskustvo.

U zlostavljanju i nasilju koje su usmrtile devojke, devojke, žene su bile izložene zlostavljanju na njihovim telima. Izloženost određenom pogledu, govoru ili drugoj gesti usmerenoj na ponižavanje i time postizanje neke vrste grafita, bez obzira na potrebu ili nedostatak namere da se povredi, kao i posredovanje i virtuelnost, direktno se oseća kao napad na telo i telo. osoba. Jednako posezanju za njihovim telom, svaka reč, deljenje, podsmeh ostavlja trag mrtvog neželjenog dodira, direktne uvrede i povrede. Imati iskustvo takve brutalne objektivizacije i vulgarnosti doživljava se kao direktan napad na sebe, svoju sliku o sebi, sopstvenu vrednost. Napad poljulja sigurnost, samopouzdanje, sigurnost drugih, sigurnost i u fizičkom i u mrežnom prostoru. Nesigurnost znači stalni strah, strah obuzima i oduzima veći deo slobode. Utiče ne samo na lišavanje slobode izražavanja, kretanja, kontakta već i na druge sfere funkcionisanja – spavanje, ishranu, radne obaveze itd. U tom smislu, maltretiranje preko Interneta nije ništa manje bolno ili manje stvarno ili štetno od direktnog nasilja.

Zbog nesrazmere moći, tabuiranja iskustva i uopšte trenutka poplave i direktnog uzroka srama, reakcija je obično povlačenje. Naročito u okruženju u kojem je telo, posebno žensko telo, vezano za sram, a seksualnost za tabu. Pogotovo zbog nesrazmere moći, čopora naspram devojke. Zbog rodne dimenzije, struktura žena koja će biti predmet objektivizacije. Patrijarhalna struktura, to je muškost i dozvoljena seksualnost. Struktura koja, ako je bila dovoljno nevina, skromna, čista, ne bi bila meta napada.

Ove pretpostavke i očekivanja postavljaju scenu. Zadirkuju čopor u maltretiranju i pražnjenju i žrtvuju devojku u mračnoj i sramotnoj izolaciji. Nesigurnost i nemoć, ili ćorsokak koji se oseća, takođe je osnova za iskusnu traumu.

Sram je ključna emocija koja žrtve često drži potpuno same u bolovima. Čitava ranjivost izlaganja, napada i ranjavanja truli u ljusci srama. Predugo i previše žena ostalo je samo u svojoj sramoti, očaju i traumi. Jer ništa više od srama, praćenog strahom, ne čini nas potpuno izolovanima i nepristupačnim.

Ništa nas više ne lišava kontakta i zadovoljstva, već nas vezuje za trajni bol i stalnu spremnost da nestanemo, postanemo nevidljivi, pokorni, bez glasa.

Samooptuživanje je deo procesa srama. Postoji transgeneracijsko iskustvo i kod kojim rastemo da žena treba da bude čista, skrivena, pokorna, odana i udata kako bi bila vredna i poštovana. Ako sebe ceni, pokazuje i uživa, onda bi trebalo da se stidi. Ako doživi sramotu, to znači da nije vredna, čista, vredna…

Sve manifestacije i simptomi povezani sa ovim iskustvima su ljudski, a ne patološki. Stoga, iskustva žena ne bi trebalo patologizovati, ali ne treba tražiti izvore nanetih patnji i povreda. Da spreči nasilje. Treba popraviti uslove koji omogućavaju i vode nasilju, a ne proživljeno iskustvo žrtava. Potrebna im je ogromna podrška i proces oporavka.

Koji bi bio najprikladniji pristup rođaka ili prijatelja žrtvama? U slučaju da se ne osećaju spremnim za razgovor sa voljenom osobom, gde biste im preporučili da se obrate?

Prvenstveno ono što treba osigurati je osećaj sigurnosti. Zatim uspostavite odnose poverenja i podrške da biste podelili iskustvo, povratili moć i kontrolu i mogli da započnete isceljenje. Poverenje, sigurnost i moć takođe potiču iz zajedničkog znanja, vrednosti i uverenja da ono što se dogodilo nije krivica žrtve, već je problem u nasilju koje je umrlo. Odnosno, potrebno je okruženje u kojem se žrtva ne stidi, a iskustvo seksualnog uznemiravanja i nasilja nije tabu. Jer sama pomisao da voljeni mogu da budu okrivljeni ili da ih osramote i da im prenesu sopstvenu sramotu može da zadrži tajnu, jača samooptuživanje, strah i sram.

Naravno, postoje mnogi drugi nivoi pomoći koji omogućavaju čoveku da iskusi sva osećanja, nežnost u procesu, razumevanje iskustva i prihvatanje promena, kako bi došlo do isceljenja. Ali osnova je osluškivanje onoga što čoveku treba, šta će ga učiniti sigurnijim, osećaj da može sam da odluči, da neće biti prezren, odbačen, postiđen, manipulisan. Da može dalje.

Čini se da je naše društvo u potpunosti strukturirano da dozvoli muškarcima da budu nasilni, a to se vidi iz neznanja institucija i dugogodišnjeg otpora adekvatnim promenama u našem zakonodavstvu, kao i u obrazovnom sistemu. Takođe se kaže da su članovi grupe ljudi koji rade u državnim institucijama. Kako mislite da možemo doći do srži stvari?

Naše društvo u tome nije izolovano. Patrijarhalna asimetrija moći i ekskluzivnost uspostavljanja odnosa dominacijom nije lokalno sistemsko pitanje. U svakom slučaju, i mi stojimo na mestu gde se ovi ustaljeni načini regulisanja odnosa na svim nivoima i između muškaraca i žena neprestano izazivaju zbog promena. Uključivanje ovog slučaja otvara i pokreće društvene norme, po prvi put se o ovom problemu javno govori tako žestoko, bez prevladavanja samo senzacionalizma i moralne panike, već da bi se imalo dovoljno brojnih i glasnih diskursa koji postavljaju stvarna pitanja i daju drugačiju perspektivu. Otvaranje tog prostora, detalji i podrška koja je prikazana podstiču mnoge žene i devojke da podele dugo čuvane tajne o sličnim iskustvima sa seksualnim uznemiravanjem i nasiljem. Razbijanje tabua važan je deo procesa razotkrivanja nasilja i njegovih efekata.

Zbog toga je izuzetno važno insistirati na društvenom konsenzusu o tome šta je nasilje u svim njegovim varijantama i oblicima i izložiti načine na koje rodna asimetrija proizvodi nasilje. S druge strane, potrebna je politička volja i ulaganje u uspostavljanje jasnih propisa koji će štititi od nasilja. Ali propisi sami po sebi nisu dovoljni, potrebna nam je edukacija, senzibilizacija o ovim pitanjima, tako da svi možemo pred sobom imati liniju nepovredivosti ličnosti, tela i integriteta. Neophodno je da ove teme budu deo obrazovnog procesa, vaspitanja ali i sistema zaštite. I od suštinske je važnosti da prepoznamo uslove koji proizvode nasilje i da oni budu deo rešenja.

Da li institucije ne samo da preduzimaju odgovarajuće korake, već i dozvoljavaju, ali i podstiču muškarce, ali i dečake na nasilje?

Neaktivnost institucija jedan je od ključnih aspekata koji je u ovom slučaju bio jasno artikulisan i predstavlja značajnu obavezu. Pogotovo što već dugo živimo u sistemu koji nije sposoban da sprovodi sopstvene propise i štiti svoje građane. Nekažnjavanje za nasilje samo po sebi jača i stvara uslove za pojavu nasilja, koje se vrlo lako manifestuje tamo gde postoji nejednakost, gde se neko može osećati preplavljenim, a drugi poraženim, postiđenim, potčinjenim.

I da, nasilje se podstiče, posebno među dečacima i muškarcima, jer se ono ceni, postiže, promoviše, dominira. Paradoksalno, nasilje ne potiče iz hrabrosti, ohrabrenja, već iz nesigurnosti, stava, nemoći i potrebe za nadoknadom. Kada postoji neko ko je „slabiji“, nasilje postaje vrlo lako dostupno sredstvo za vraćanje osećaja moći, ali u suštini to je uzaludan pokušaj koji dovodi do dvostrukog uništenja, jer u nasilju svi gubimo. Zbog toga je potrebno više ulagati u odgoj i obrazovanje dečaka i muškaraca, jer nemoć, nesigurnost, strah i sramota transformišu se ne nasiljem i dominacijom nad slabijima i stvaranjem dodatne nemoći, nesigurnosti, straha i srama već u stvarnom jačanju , sigurnost i moć koja stvara, a ne ono što uništava.