Evroprajd – sloboda ili ništa?

Ako se ova vlast u nečemu izveštila – ne samo izveštila nego i pronašla – to je ponižavanje. Sa kakvim uživanjem je klika kidala latice i govorila „biće Prajda, neće biti Prajda” – stat pa gledat. Za ovih deset godina njihove vladavine shvatili smo da ne postoji stvar koju ne bi uradili da bi podigli ili samo sačuvali rejting. Ne postoji. Međutim, kad imate posla s nasilnicima, desi se da svedočite i poniženju poniženja radi. Ugnjetavanju ugnjetavanja radi. A ovde smo imali kombinaciju. Potrefilo im se da mogu da ponize i još da dobiju političke poene za to.

Spin za spinom, a dok oni spinuju, zločinci druge vrste (ali sa iste strane!) pale mašine i odlaze u Levač, na Šodroš, Staricu – da zagade naše njive i vode, da poseku naše šume, da unište našu planinu. Više se ne zna šta se čime prekriva i ko tu kome maže oči kojom pričom, baba za dedu, deda za repu – potpuno sluđeni i baba, i deda, i repa. Ali znamo da ne damo.

Pošto smo imali čak četiri velike manifestacije u gradu, saobraćaj je funkcionisao po principu „pošli smo, a dokle će stignemo — bemliga“, samim tim je bila gotovo nemoguća misija stići igde, naročito GSP-om. Izašla sam iz busa blizu Bulevara kralja Aleksandra da bih shvatila da je čitav bulevar zatvoren i za pešake, te da tim putem nikako ne mogu da stignem do ulaznog punkta. Ljubazni policajac me je uputio na druge policajce do kojih smo pešačili – ja i još desetak ljudi u tom trenutku – nekih pet minuta da bi nam rekli da nas ni oni ne puštaju da prođemo i da idemo zaobilaznim putem. Zaobilazni put je bilo kruženje od, brat bratu, pola sata i onda sam konačno stigla kod Londona — pravo međ razularene huligane i ikononosce. Bila sam sama jer zbog kruženja nisam uspela da se spojim sa ekipom pre ulaska na događaj i za sve ove godine tabananja po ulicama i protestovanja nisam se osetila manje bezbedno. Okružena ovima što se vode dobrom starom „ubij bližnjeg svog“ i naloženim huliganima s istom parolom, stojim tu i kontam — jebote, ovde neko ‘ladno može da ima nož. Crne misli nisam imala ni kad su drugovi milicioneri bili više nego raspoloženi da tuku, ali eto, što se kaže – prvo pa gej.

Probila se do punkta, našla drugare i mislim se – ako je meni ovih 40 minuta dok je neko mislio da sam lezbijka bilo ovoliko stresno, kako li je tek živeti s tim strahom u ovom kazamatu svaki dan?

Zašto sam išla na Prajd ako sam strejt? Zato što duboko verujem u onu da niko nije slobodan dok svi nismo slobodni. Zato što me ljuti podmetačina da homoseksualci uništavaju porodične vrednosti. Zato što nigde drugde sem tog dana na tom mestu nisam mogla da vidim dva mlada momka kako se zagrljeni zaljubljeno i nasmejano gledaju. Šarmantni, pristojni, duhoviti i samo na tom mestu — bezbedni.

Kažem drugarici kako sam o pravima LGBTI+ populacije mogla da se raspravljam 2004, mooožda i 2007, i da mi je potpuno neverovatno da 2022. treba da pričam o tome kao da nismo prevazišli gvirkanje u tuđi krevet. Ona kaže: „Osećam se kao ona starija gospođa što nosila transparent „ne mogu da verujem da još uvek moram da protestujem zbog ovog sranja“.” I zaista, to je baš taj osećaj. Ne mogu da verujem da vodim ovaj razgovor sa bilo kim 15 godina nakon što sam izgubila poslednju trunku strpljenja da objašnjavam ZAŠTO treba pustiti ljude koji nikoga ne ugrožavaju da žive u miru i uživaju jednaka prava. Dakle, ne privilegije. Jednaka. Prava. A onda sednem i strpljivo pišem ovaj tekst jer sam svesna da to što se meni nešto podrazumeva ne znači da se podrazumeva svima i da me od stvarnije slike stvarnosti štite moje crvene linije i vrednosti po kojima biram prijatelje, saborce, partnere.

Bilo je važno biti na Prajdu tog dana – ne zbog Evrope, ne zbog organizatora, čak ne ni u inat zabrani šetnje, već zbog ljudi. Onih od krvi i mesa, iz našeg okruženja, poznatih i nepoznatih. LGBTI+ zajednicu ne čine neki zli nedodirljivi ljudi iz televizora, koji imaju misiju da unište vašu naciju, veru, porodicu. To su ipak oni koje srećete u supermarketu, u prevozu, na poslovnim sastancima, nose se sa istim mukama i problemima kao vi, isto žive od svog rada, plaćaju račune i, vidite, imaju osećanja. Ne, oni nisu ukalupljeni, ne, nisu svi isti, ne, verovatno se ni ideološki ne poklapaju u potpunosti. LGBTI+ populaciju čine obrazovani i manje obrazovani, zabavni i dosadni, principijelni i oportunisti. Među njima ima i džibera, i štrebera, i vernika, i agnostika, i pankera, i folkera, i — božemeprosti — trepera. Kao i svi drugi ljudi na planeti, i oni se isto dele na — dobre i loše.

Svako generalizovanje je dehumanizacija i lako je upirati prstom i mrzeti bezličnu masu, ali šta ako je neko koga mrzite zapravo neko koga volite? Svojim opaskama možda nanosite bol bratu, drugarici iz detinjstva, kumčetu, kolegi s posla. Ako vam ne smeta pomisao da ugnjetavate ili povređujete drugo ljudsko biće, poznato ili nepoznato, koje vam pritom nije nanelo nikakvo zlo, to je već vaše, ali ta pojava ima svoje ime.

Moglo se ovih dana čuti da LGBTI+ zajednica ne podržava „naše“ proteste, pa zato ne treba ni mi „njihov“. Ni na jednom protestu još nikad nisam videla da iko od nas nosi obeležje „gej“, „strejt“ ili „bi“. Dakle, kako znate da na eko-protestima nije bilo gejeva? Kako znate da nijedna lezbijka nije protestovala s nama protiv nasilja i diktature? To možda znači da vi pretpostavljate da smo svi na ulici strejt, jer homoseksualci valjda nemaju šta da traže van svoja četiri zida.

A kako je bilo na Prajdu? Najpre ostaje da se utvrdi da li je Evroprajda uopšte bilo. Za zapadno tržište jeste, i bilo je super. Za istočno tržište nije i neće nikad više.

Sa strane gledano, bilo je jezivo. Mnogi ljudi uopšte nisu uspeli da dođu do punktova jer je neke delove grada blokirala policija, a neke su zaposeli huligani i litijaši. Čiji? Nemamo pojma, ne bismo da nagađamo, hue-hue. Mi koji smo uspeli da uđemo bili smo, kako ministri Vulin ne sasvim netačno rekoše, sprovedeni. Ruta zabranjena pa promenjena, na kraju svedena na jedva jedan kilometar šetnje, i to kilometar ograđen policajcima sa svih strana, kao da namerno potvrđuje najglasniju tezu da LGBTI+ treba da postoje, ali tamo gde ih niko ne vidi. Mogu da šetaju, ali ne tamo gde žele. Mogu da se ljube, ali u svoja četiri zida. Mogu da imaju decu, ali… a ne, to može samo premijerka.

Iznutra gledano, bilo je divno. Nasmejani i veseli ljudi, grlili smo se, đuskali, ćaskali, hodajuća žurka. Znam da su se neki držali za ruke samo tad i samo na tom mestu. Znam da mnogi od njih neće smeti da se ponovo poljube na ulici do neke sledeće šetnje. Znam da su neki sigurno strepeli da ih roditelji ne vide na televiziji. Sve dok je tako, nisu slobodni. A ako naši sugrađani i sugrađanke nisu slobodni samo zato što se razlikuju od većine, onda niko od nas nije slobodan.

Bilo bi nezahvalno da iz pozicije strejt devojke govorim o učinku Evroprajda za LGBTI+ zajednicu. Mogu da govorim samo o ličnom utisku, a utisak je da nismo postigli da budu vidljiviji i prihvaćeni, da smo dozvolili da nas vlast uvuče u svoje igrarije i da smo ostali zaglavljeni između želje da ne nasednemo na nametnute narative i želje da učestvujemo u vojevanju i podržimo sugrađane i sugrađanke.

Od slobode nas deli mnogo kilometara. Ali ni ovaj jedan nije bio uzaludan.