Pozdrav Đoletu — ko god te traži, slagaćemo kako si mrtav

Prošlo je evo već deset dana otkad je Đole Balašević preminuo. Pišem ovaj tekst tek danas, jer sam tek danas spremna da prihvatim da je otišao stvarno. Da nije kobajagi. Da stvarno nikad, nikad više neću slušati njegov beskrajno šarmantni vojvođanski izgovor prednjonepčanih suglasnika i rečenice koje namerno ili nenamerno razvuče u kez.

Stoga ću vas u startu zamoliti da mi oprostite izliv emocija i tragove patetike, jer se neću baviti toliko njegovim delom koliko onim što smo osećali prema njemu i o njemu.

Vest o Đoletovoj smrti nas je zatekla u jedan petak, baš nekako posle posla. I kako to obično biva, posle šoka dođe – tuga. A kad je tuga – to smo davno naučili – onda mora da se cuga.

Ovaj virus nam nije odneo samo Đorđa Balaševića već i mogućnost da se od njega valjano oprostimo, jer da nismo ograničeni okolnostima, sigurna sam da bismo možda već iste večeri sedeli u kraljevačkom „Parizu“. Ovako smo pili i tugovali – zajedno sami.

Najpre je Bilja okačila fotku čašice rakije s opisom: „Naspi još jednu“ i to je bio poziv za ovu našu razdvojenu ali intimnu kafanu, pa smo se pridružili Peđa, Bojan, Vladan, Laćo i ja. Ne znam šta smo slušali tako rastavljeni. Svako neku svoju, sasvim sigurno. Već je bilo kasno kad smo svirali fajront, opet svako sebi. Ne sećam se koja je bila poslednja pesma koju sam pustila, ali se sećam da sam posle više od deset godina pustila „Lunjo“ da čujem deo: „Ako me traže, ti slaži da sam odavno mrtav. Spusti roletne i navij sat na sredu. Četvrtak? A napolju mraz, i magla, i zima. A napolju mrak. Al’ ovde sve štima.“

Koji dan kasnije otišla sam u onaj svoj treći grad i Ana mi je rekla: „Hajde dođi, čekamo te. Novi Sad ispraća Đoleta.“

Kako sam kročila u stan, tako je počela „Devojka sa čardaš nogama“. Brzinski sam okačila kaput i zaigrala onako kako bih uz tu pesmu zaigrala u kafani – sa nekim koga volim, s puštenom kosom i suknjom zadignutom iznad kolena. Svoju najdražu veselu Đoletovu pesmu podelila sam sa mezimicom Natom, i to su trenuci od kojih ću neko vreme živeti. To je baš ono što ta pesma meni jeste – radost, nežnost i toplina. Đole je čak i svojim odlaskom uspeo da nam podari i radost, i nežnost, i toplinu.

Sedeli smo, pili „gružansku nit“, gledali oproštaj. Posmatram masu ljudi koji su se okupili da ga isprate, neki sa maskama, neki bez njih, svest mi govori da je sve to u ovoj situaciji suviše veliki rizik, naslanjam glavu na Anu i kažem: „Svi će pomremo“, Ana sleže ramenima u slaganju, ali nekako više nije ni važno, jer, kako je Dobri Naš Duško rekao: „Mnogo tuge se nakupilo“ – i mora negde da izađe.

Grlim divnu, divnu Ninu i povremeno sufliram: „Slušaj ovaj deo.“

Peđa je govorio o tome kako se Balašević 2000. obraćao mladima, pitajući se da li danas imamo nekog takvog, govorio je kako je bio simbol i snaga, pitajući se da li danas nečija muzika ima takav domet. Nemam odgovor, jer ono što dopire do mene ne dopire do najbližih prijatelja, i bez potrebe da glorifikujem lik i delo Đorđa Balaševića – zaista je pitanje imamo li i hoćemo li imati nekog ko će, kao Đole, dopirati do ljudi, nevezano za njihove godine, veru, naciju. Đoletovi antiratni stavovi odjekivali su kao jedan od malobrojnih glasova razuma u doba bezumlja.

Kaže Bojan da se i dan-danas naježi na stihove: „I čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe, da vam mladost kao sitan kusur odbroje.“ Naježim se i ja, i jednako odzvanjaju njemu, koji ima ozbiljnu protestnu kilometražu i otporaški status, koji je bio vrlo glasan u borbi protiv ludila onda kad je bilo prelomno i važno, i meni, koja imam tek neki stažić u svemu tome. A pesme su večne dok su im slobodarci verni. Đole je večan dok su mu slobodarci verni.

Adžo je napisao: „Balašević, e to vam je ta Jugoslavija.“ Uopšte ne ulazeći u jugonostalgiju i ideološko, Balašević je bio onaj koji spaja ljubavlju, koji briše granice i koji zaceljuje rane. Balašević je mirio i gasio požare. Balašević je verovao u ljude i ljudskost. I eno, vidite. Nema većeg spomenika od onog natpisa „bećarac“ našvrljanog ćirilicom u zagrebačkoj „Ilici“.

Da ste me pitali ko su mi omiljeni muzičari — da vam navedem tri, ili pet, ili deset — verovatno ne bih rekla Đorđe Balašević. Nikad on meni nije bio omiljeni muzičar. Ali uvek je bio tu, nenametljivo postojao, kao integrisani deo, tek da ponudi stih kad vapim da razumem šta osećam. Zato ne ispraćamo ni muzičara, ni pesnika, ni književnika, već deo sopstvenih mladosti i sopstvenog emocionalnog sazrevanja. Za njim plaču oni koji su voleli. Oni koji su se opirali zlu. Đorđe Balašević bio je pesnik ljubavi i prkosa. A meni ništa od ta dva nije dragocenije. U poeziji i životu. Đole je emocije koje krijemo i kojih se stidimo opisivao razmetljivo, da pokaže da nije sramota osećati, da je patetika nekad oslobađajuća, da se sme biti sladunjav od ljubavi, jer ima li čega lepšeg i maznijeg od voljenja. Đole je pevao i slavio sve one emocije koje smatramo prevaziđenim ili ih pak samo držimo zaključane da nas ne odaju. Stavljao ih je u izlog i govorio: „Vidite kako su lepe! Imate li vi ovakve?“ I imali smo, Đole. Imamo. Možda samo nekad poreknemo jer mislimo da tako treba.

Imali smo svoj mali, intimni, tihi oproštaj od Đoleta. Slavili smo uspomene, svako od nas drugačiju, svako od nas veliku i važnu.

Na jednom koncertu 2005. kaže: „Ja sam bio Balašević kad niko normalan ne bi bio Balašević.“

Hvala ti na tome, Đole. Hvala ti na hrabrosti, svoj ljubavi i nežnosti. Hvala ti na prkosu. Hvala ti što si nas učio da je moguće živeti slobodno i pesmom pokoriti. Putuj. I mirno ti more, dobri naš.

Vole te ova srca koja bubnjaju večni tam-tam otpora.