Poljska distopija: abortus, borba koja ne prestaje

Ovih dana se ponovo raspravlja o abortusu. Povod su dešavanja u Poljskoj, gde je Ustavni sud proglasio neustavnim zakon koji omogućava prekid trudnoće u slučaju teških deformacija fetusa.

Poljska je i dosad imala jedan od najstrožih zakona o abortusu, a posle ove pravne izmene, legalni medicinski prekid trudnoće će biti moguć samo u slučajevima kada je do trudnoće došlo usled silovanja ili incesta i kada je ugrožen život majke.

Žena ne bi smela da bude uslovljena razlogom za abortus. Pravo žene mora da ostane da odluku donese bez prekog suda i tuđeg preispitivanja. Ovo što se dešava u Poljskoj je korak do potpune zabrane abortusa, jer se, kao i većina velikih promena, ne dešava odjednom i preko noći, već se otima parče po parče slobode, baš onda kad kažete: „Pa dobro, ovo nije toliko strašno.“ Samo nekoliko uzastopnih „pa dobro, ovo nije toliko strašno“ i dolazimo do baš strašnog.

Vest o dešavanjima u Poljskoj glasnim aplauzom su pozdravili domaći istomišljenici. Bilo da se pozivaju na religiju, tradiciju, na pravo „nerođenog deteta“ i „fetusa“ – svima im je zajednička ženomrzačka retorika.

Bilo da su u pitanju muškarci ili žene, u odbrani svojih stavova uvek idu ka satanizaciji onih koje se odluče na prekid trudnoće.

Nije mali broj protivnika abortusa među kojima vlada mišljenje da žene ne žele da rađaju jer su, naprosto – sebične. Često ćete ćuti komentare o ženama koje bi po ceo dan da lakiraju nokte i ispijaju kafe s drugaricama. O ženama koje radije šetaju pse nego decu. O ženama koje ne žele da menjaju pelene. O ženama koje jure karijeru. Najpre da se razumemo: sve to su legitimni izbori. Svaka osoba na svetu bi morala da ima pravo da odluči da li želi ili ne želi da bude roditelj. To da li se vama njihov razlog dojmi ili ne dojmi, da li se vi sa tom odlukom slažete ili ne slažete – potpuno je nebitno, jer vas se jednostavno – ne tiče.

Čak i ako neko kaže: „Ne želim dete, želim da uživam u životu“ – žao mi je, ali i to je u redu.

No, razlozi za abortus su retko tako jednostavni.

Prema podacima Batuta za 2018. godinu, procentualno najveći broj medicinskih prekida trudnoće urađen je ženama koje već imaju dvoje dece. Dakle, ta teza da zle žene ne žele da ugroze svoj komfor je pre svega neutemeljena, a onda i vrlo zlobna manipulacija.

Ako pogledate statistiku, videćete da čak 33,9% žena koje se odluče na abortus već imaju dvoje dece, a nije zanemarljiv ni broj onih sa više.

Mnogo je lakše reći da su žene zle i sebične nego se suočiti sa stvarnošću: na abortus se uglavnom odlučuju oni koji nemaju mogućnosti da odgajaju jedno ili još jedno dete.

Da ne bismo ponovo vrteli priču o našim babama i „kako su one mogle da ne abortiraju“, odmah ćemo reći: o, jesu. I te kako jesu. Ali u uslovima koji su daleko od humanih i higijenskih.

Često čujemo izjave tipa: „Ja nikad ne bih abortirala svoje dete, volela bih ga kakvo god da je.“

To je sve u redu i svaka čast, ali „ja nikad ne bih“ nije argument. To je izbor, na koji svi moramo da imamo pravo. Samouvereni iskazi poput tog pokazuju jedino uskogrudost onoga ko ih izgovori i pokazuje da u donošenju suda nisu odmakli dalje od sebe. A svet se ne vrti oko njih, i ne meri se po njima.

Pitanje abortusa je idealan teren za manipulaciju i izazivanje snažnih emocija i kao takav omiljena tema svih onih koji bi ljudska prava ograničavali i ukidali.

Proces donošenja odluke o abortusu je kompleksan. Čak i žene koje su 100% sigurne da žele da abortiraju suočavaju se sa traumom i/ili krivicom. Problem je što su najglasniji komentatori baš oni kojima je saosećanje zakržljalo, pa će se uvek pre latiti kamena nego pružiti ruku.

Satanizovanje žena koje su abortirale učvršćuje već postojeću stigmatizaciju sa kojom se sreću. A stigmatizacija pak dovodi do toga da mnoge žene odluče da kroz sve to prolaze same, bez podrške porodice i prijatelja, što opet doprinosi krivici i bolu sa kojima se nose.

Deo komentara se ovih dana odnosi na nedovoljnu informisanost i edukovanost o reproduktivnom zdravlju i metodama zaštite od neželjene trudnoće, i sa tim ćemo se složiti. (Ironično je, doduše, što su najglasniji protivnici abortusa mahom i najglasniji protivnici uvođenja seksualnog obrazovanja u škole, ali to je neka druga tema.) Dakle, edukacija nam je neophodna, kao i bolji pristup sredstvima kontracepcije.

Za kraj: to što svaka žena ima pravo na abortus ne znači da će ga svaka žena iskoristiti. Ponajmanje znači da se žene oslanjaju na abortus kao na sredstvo kontracepcije. O medicinskom zahvatu se govori kao da je u pitanju kozmetički tretman i kao da svaka žena jedva čeka priliku da se podvrgne, što je još jedan u nizu dokaza da oni koji najviše pričaju o ovoj temi o njoj najmanje i znaju.

Još nešto važno: zabrana abortusa ne znači da abortusa neće biti. Znači da će se oni obavljati ilegalno, u upitnim higijenskim uslovima, sa verovatno mnogo većim i opasnijim posledicama po zdravlje žene.

Ako smatrate da žena treba da bude kažnjena zbog neželjene trudnoće, da se vratimo na tri osnovne stvari. Prva: nijedno kontraceptivno sredstvo ne nudi stoprocentnu zaštitu. Ne, ni kondom, ni pilula. Drugo: žena ne može da zatrudni sama sa sobom, uvek postoji druga strana. Treće: vazektomija. To je takođe opcija.

Postoji mnogo razloga zbog kojih žena ne može da se nosi sa trudnoćom. I ne postoji ama baš nijedan da je zbog toga kamenujete. Nije vaša odluka. Nije vaša stvar.