Pandemija? Gde? 

Ustajem za posao. Istezanje, umivanje, pranje zuba, oblačenje, ranac, jakna, maska, napipavam alkohol u džepu i izlazim iz stana. Čekam na stanici. 

Ulazim u bus koji je već na petoj gotovo krcat. Masku nosimo ja i još pokoji entuzijasta. Izlazim iz busa, svraćam u prodavnicu, distanca od 2 metra više ni u teoriji ne postoji. 

Čak se i ne iznerviram. Oguglala sam. Čak se i ne štrecam. Pomirena sam. Upali smo u mod preživljanja sličan onom u ratnom stanju. Ljudi oko nas ginu, mi idemo na posao, u nabavku, spremamo ručkove, ispijamo kafe, vodimo razgovore, svesni da smo možda sledeći, ali eto.

 Što reče Šelić onomad — ne očajavamo zato što se ne nadamo nikom. Znamo da smo prepušteni sami sebi. Nema sirene za opasnost i nema nikakvog skloništa. Pokoje pisano upozorenje: nosite masku, držite distancu, dezinfikujte ruke. Al’ ono. Ako ‘oćete. Ionako niko ne kontroliše. 

Malo sikćemo jedni na druge. Ti si se vakcinisao, ti nisi. Ti ćeš da umreš, glupaku, ne, ne, ti ćeš, slepče. Pao si na propagandu, ne, ne, ti si pao na propagandu! I za to vreme jedan autobus pun ljudi survava se u provaliju i svi ginu. Svaki dan. Pun autobus. Možda baš onaj koji je premijerka Brnabić pomenula prošle godine u jednom od bezobraznijih i beskrupuloznijih TV nastupa. Izgleda da nam je autobus u punom gasu, a vozač slep i bez dozvole. Ili samo ima ubilački instinkt. 

Jer ja ovo ne mogu da vidim drukčije nego kao svesno žrtvovanje naroda. Ne postoji nikakva kontrola mera. Prepušteni smo sopstvenom osećaju odgovornosti za sebe i druge, sopstvenom moralu, a mi smo, braćo, šašavi. Ali ne samo šašavi. Mi smo izmrcvareni i sluđeni. Kontradiktornim porukama, nejasnim preporukama, polumerama, loše vođenom kampanjom za vakcinaciju dok istovremeno avaksi divljaju na stanicama sa nacionalnom frekvencijom. 

Pa i ne kukam na nas. „Znam ja nas, jebo ti nas.“ Kukam na one koji imaju moć. Ali onako slegnutih ramena, bez jeda. Nemam više kapaciteta ni da zagrmim. Samo gledam kako bombe padaju. A mi ništa. 

Kad neko premine, pitamo da li je bio vakcinisan. Pa ako nije, eto zato je umro. A ako jeste, pa eto – zato je umro. Izgleda da smo došli do toga da mora neko da nam kaže da treba da čuvamo sebe i svoje bližnje. Da su kazne i pretnje kaznama jedini način da budemo solidarni. A vlast to neće uraditi jer se tako gube glasovi. Sačuvali bi se neki životi, ali dobro sad. Da ne ispadne još da od ove garniture očekujemo čovekoljublje. 

Ljudi su umorni. Bili su zatvoreni prošle godine, kad se, uz svu opravdanost mera, vala trenirala i strogoća. Ne žele da budu zatvoreni ponovo. Žele da žive normalno i da se prave da se oko nas ništa ne dešava. Poricanje je vrsta samoodbrane i to mi je jasno. 

Ali, narode, stanje nije normalno. Koliko god se upinjali da ne vidimo, nije normalno. Strašno je. Ko zna koji dan pandemije. Ko zna koliko (stvarno) mrtvih. Ne nazire se kraj. A izgleda da nikog više nije ni briga. 

Nemam pametnu rečenicu za poslednji pasus. Samo podsećanje da ipak možemo da utičemo na ishod ako svako uradi što je do njega, bez onog dečjeg jogunastog „a što ja moram ako Perica ne mora“. 

Čuvajte se. I čuvajte Pericu, makar Perica tvrdio da opasnost ne postoji.