Ženski mirovni aktivizam u Srbiji-put ka novim pristupima procesu pomirenja
Mirovni aktivizam u Srbiji podrazumeva nastojanje žena da doprinesu uspostavljanju trajnog mira na prostoru Zapadnog Balkana. Trajni mir na ovom prostoru nije samo stanje nepostojanja aktuelnih ratnih sukoba već i nepostojanje svake vrste sukoba i nasilja, kako u fizičkom smislu, tako i u narativima (u političkom, javnom prostoru i u medijima).
Kao što i pretpostavljate, ovo je jedna večna borba, mnogi kažu i donkihotovska. Mirovni aktivizam u Srbiji se pojavio sa početkom raspada SFRJ, kao i na prostoru drugih bivših jugoslovenskih republika. Od tada je prošlo 30 godina. Koliko toga se zaista promenilo? Na Balkanu se više ne ratuje ali daleko smo od mira u kome želimo da živimo. Feministkinje Srbije su u ovom periodu mnogo svog truda i energije uložile na stvaranje i promociju mira, ali i na menjanje narativa. Narativa koji je nažalost i dalje “u vazduhu” a koji glasi da smo jedni drugima, iako zajednički težimo da kao region budemo ravnopravne članice EU i poštujemo evropske vrednosti, neprijatelji. I da ono nikada neće prestati jer se zločini i nedela ne opraštaju. I ne zaboravljaju. I da su narodi kolektivno krivi. Naravno, ovo se nikada neće čuti u ovom format, te poruke su mnogo “elegantnije” uvijene i puštene u balkanski politički etar da i dalje mađijaju široke narode mase.
Aktivistkinje se slažu samo u jednom od gore navedenog: ne zaboraviti nikada, jer ako zaboravimo desiće se opet. U borbi protiv ovog višedecenijskog toksičnog narativa neophodan je feministički pristup izgradnji mira. On konkretno znači implementirati (živeti) vrednosti koje su usko vezane za feminističku etiku: solidarnost sa sestrama i saborkinjama, nebitno koje su vere i da li su verujuće uopšte, iz koje etničke zajednice dolaze, da li govore istim jezikom kao mi. Iznad svega je briga o drugim ženama i samim tim rad na kontinuiranom pobljšavanju uslova za izgradnju mira i razvoj demokratskih društava.
Ovo je, dakle, jedinstvena metodologija koje se drže mirovne aktivistkinje u Srbiji već 3 decenije a u svakoj deceniji se nalaze novi pristupi ovoj borbi. Svaka decenija u srpskom političkom diskursu nosila je svoje izazove: ’90-e su bile najteže, kako za celo društvo koje se raspadalo, tako i za sve aktivistkinje koje su morale da ulože vanljudske napore da sačuvaju vrednosti za koje su se borile i da ih svakoga dana primenjuju. I to ne da ih primenjuju samo u svojim životima i radu već i da na njih podsećaju društvo koje se raspada, a kako bi se opet integrisalo, na zdravim osnovama, zbacujući pre svega krvavi nacionalizam kao „zvezdu vodilju“. Zatim su nastupile 2000-e koje su donele dodatno breme procesa tranzicije koje se „nakalemilo“ na već lošu ekonomsku i političku situaciju u svim državama Zapadnog Balkana a koje je dodatno otežavalo život i položaj žena u svim zajednicama. Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova budi „stare duhove“ uspavanog, bolje rečeno, tinjajućeg konflikta i upozorava da se loši odnosi između srpske i albanske zajednice ne smeju zapustiti još više.
Ovde se mora posebno napomenuti sledeće: olakšavajuća okolnost za mirovni aktivizam na Balkanu je taj što narodi ovog prostora govore sličnim, ako ne i istim jezikom. Samim tim proces pomirenja između naroda bivše Jugoslavije imao je tu komparativnu prednost i stvari su se pokrenule sa mrtve tačke 2000-ih. Takođe, komparativna prednost procesu pomirenja je upravo jak feministički pokret u skoro svim zemljama Zapadnog Balkana, a koji duguje dosta toga „liberalnom sklopu“ socijalističke Jugoslavije, u pogledu društvenog aktivizma žena. Nije bilo idealno, ali je dalo okvire za njihov budući rad i održivost feminističkog pokreta, kakvu danas poznajemo. Upravo nepostojanje zajedničkog jezika je onaj element koji je proces pomirenja između srpske i albanske zajednice dosta usporio. Ovaj proces usporilo je i već pomenuto jugoslovensko nasleđe: kosovski Albanci i Albanke su bili mahom getoizirana zajednica u SFRJ i većina se nikada nije zaista „pronašla u toj priči“ jedinstva svih naroda i narodnosti.
Preuzeta sa Facebook stranice Dialogue Academy
Srpska politika od druge decenije XXI veka opterećena je pitanjem statusa Kosova. To je njeno najznačajnije spoljnopolitičko pitanje i zamršeno klupko, koje je počelo delimično da se odmotava tokom procesa Briselskog dijaloga (dijalog između Beograda i Prištine kojim moderira EU i koji je i dalje u toku). Za razliku od 2000-ih kada se generalno na proces pomirenja gledalo kao na „status nenapadanja“ (u političkom narativu) i proces ponovnog upoznavanja između zajednica (čemu su u velikom delu doprinele ženski pokreti i organizacije civilnog društva predvođene ženama- Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Centar za kuluturnu dekontaminaciju i mnoge druge) u poslednjih 10 godina ženski mirovni pokret je usmeren na proces pomirenja između srpske i albanske zajednice. Neki bi rekli, inostrani donatori projekata potenciraju na tome. To nije daleko od istine ali pre svega ovaj proces konačnog početka bavljenja, pre svega upoznavanjem dveju zajednica (Festival Mirdita,Dobar dan koji YIHR (Inicijativa mladih za ljudska prava) organizuje u Beogradu), pa samim tim i procesom pomirenja, došao iz nužde. Mirovne akstivistkinje su godinama ukazivale na problem „okretanja glave u stranu“ od bavljenja kosovskim problemom i samim tim zanemarivanja važnosti rešavanja ovog pitanja, što u praktičnom smislu znači visok stepen nepoverenja i netrpeljivosti između srpske i albanske zajednice.
Ono čemu mogu lično da posvedočim, kao neko ko je aktivan u civilnom sektoru od studentskih dana, je povećan broj projekata koji za cilj imaju upoznavanje i umrežavanje mladih iz ove dve zajednice. Bez upoznavanja “druge strane“ nema ni izgradnje poverenja, međusobnog razumevanja a na kraju ni pomirenja. Kada kažem broj projekata, pod tim podrazumevam okvire u kojima su ženske mirovne inicijative nastavile svoj rad ali i koje imaju za cilj stvaranje novih mirovnih pokreta i ženskih mreža. Ove nove inicijative su nove ne samo po novim licima (devojkama i mladim ženama koje se kao aktivne članice društva priključuju celoj priči mirovnog aktivizma) nego i po novim pristupima procesu pomirenja: razmena grupa devojaka i putovanja na teritoriju Kosova i Srbije, radionice koje obrađuju teme interkulutralnosti, predrasuda, rešavanje konfilkata, političke participacije mladih žena i društveni (mirovni) aktivizam. Takođe, neke inicijative nisu samo političke (prva takva je Sledite nas inicijativa, sačinjena u velikoj meri od kosovskih i srpskih političarki ali i aktivistkinja i društvenih radnica a pod okriljem Misija OEBS-a u Srbiji i na Kosovu) već imaju u sebi i jaku kulturnu komponentu (razmena umetnica i kulturnih radnica). Specijalno kreirani programi za mlade žene koji su se izdvojili po svojoj važnosti su Mirovna akademija za mlade žene sa Kosova i iz Srbije, koju je 2015. godine organizovala švedska fondacija Kvinna Till Kvinna i Akademija dijaloga za mlade žene, koju implemetiraju već 5 godina zajedničkim snagama Misije OEBS-a u Srbiji i na Kosovu.
Specijalan fokus u procesu pomirenja je stavljen upravo na mlade žene koje su rođene ’90-ih godina i samim tim nisu bile učesnice i aktivne svedokinje svih društveno-političkih dešavanja. Odrasle u već gore objašenjenom narativu „neprijatelja sa druge strane“ a ipak oslobođene direktnog sećanja, u većini slučajeva, sa njima se radi na način kako bi postale aktivne u procesu pomirenja i samim tim „osvežile“ ga. Osveženje se ogleda u inovativnom pristupu ovom procesu (kao što je korišćenje digitalnih alata i društvenih mreža u osvešćivanju i osnaživanju mladih žena ali i obe zajednice) ali i u konkretnim aktivnostima koje su bazirane na osnovnim principima feminizma (mentorski rad mladih žena i devojaka iz albanske, bošnjačke i srpske zajednice, umrežavanje i podrška) te i osvešćivanje žena iz svih delova Kosova i Srbije o važnosti procesa pomirenja i aktivnog učešća žena u njemu (Karavan dijaloga organizovan od stane Alumnistkinja Akademije dijaloga za mlade žene po ugledu na Karavane mira sa početka ’90-ih i 2000-ih a koje su predvodile eminentne aktivistkinje i borkinje za ljudska prava). Alumnistkinje sprovede uz pomoć Misija i drugih donatora brojne aktivnosti koje imaju za cilj da aktuelizuju proces pomirenja u smislu koji su to vidljivi i konkretni rezultati koji se mogu postići: stvaranje bezbednog i sigurnog okruženja za mlade devojke i žene koje žele da menjaju patrijahalne i političke narative svojih zajednica kao i stvaranje održivog procesa pomirenja. Glavni začin je, kao i u svim prethodim generacijam, a na čijim „ramenima“ mlade feministkinje stoje, entuzijazam, vera u žensku solidarnost, moć dijaloga, konačno pomirenje i mir.
Kao što sam napomenula na početu teksta, ovo izgleda kao donkihotovska borba, za koju će po svemu sudeći biti potrebno bar još ovoliko vremena koliko mirovni aktivizam postoji na ovim prostorima. No, iako je proces pomirenja i suočavanja sa prošlošću sam po sebi zahtevan i iziskuje mnogo vere u uspeh i energije, najveća motivacija i „pogon“ su meni kao mirovnoj aktivistkinji moje saborkinje i prijateljice iz Alumni mreže Akademije dijaloga za mlade žene ali i sve žene, borkinje za bolje sutra i konačan mir u ovom delu sveta. Hvala im na nepresušnoj inspiraciji!
P.S. Kako je suština feminizma i mirovnog aktivizma osećaj pripadništva i zajedništva, trenutna kampanja koju alumnistkinje Akademije dijaloga sprovode je foto konkurs pod nazivom „Zajedništvo“ koji je otvoren do 1.oktobra. Više o konkursu pročitajte ovde, a namenjen je umetnicima i umetnicama sa teritorije Kosova i iz Srbije.
