„Moja baba se porađala na njivi, pa šta joj falilo?“

Verovatno smo svi makar jednom čuli, nadam se ne i izgovorili, rečenicu: „Moja se baba porađala na njivi, pa šta joj je falilo?“ Malo-malo pa se na svekolikom internetu pojavi neki junoša koji smatra da je ovo argument za bilo šta. Volela bih da jednom zasvagda dekonstruišemo taj mit.

Verovatno imamo ili smo bar čuli za tu babu koja je odmah posle porođaja išla da spremi ručak za celu porodicu i radnike u nadnici. Pa hajde da se odmah ispravim: nećemo dekonstruisati mit. Ne mislim da je mit. Štaviše, uopšte ne sumnjam da su u bolovima, neoporavljene, izmrcvarene, naše babe nastavljale da obavljaju kućne poslove kao da nisu upravo na svet donele novi život. Čak znam one koje su prolazile baš tako. Neke su imale više sreće, neke manje. Neke u tim uslovima nisu preživele.

Nije mit. Možda je za nijansu preuveličano. Ako su imale sreće.

Okolnosti i položaj žena u ondašnjem društvu razumem. Ne razumem zašto je to nekim ljudima ostao ideal. Ne razumem kako muškarac, bilo koji, da sebi za pravo da komentariše kako su današnje žene razmažene i mnogo izvoljevaju, kad se, eto, njegova baba porađala ispod kruške i ništa joj ne fali.

A da je neko tu njegovu babu tada pitao šta želi, mislite li da bi odabrala baš to?

Uveliko prolazi 2020. godina, a još uvek se čuje da je epidural izvoljevanje. Da je adekvatna bolnička nega izvoljevanje. Da je izvoljevanje ako žena želi da muž prisustvuje porođaju.

Kao da tretman države nije dovoljno loš, toliko loš da te je strah svake neizvesnosti koju trudnoća nosi – od mogućnosti gubitka posla do nemara zdravstvenih radnika na samom porođaju – imamo i ekipu koja mantra kako su trudnice razmažene i kako je porođaj ništa. Ne kažem da su najbrojniji, ne kažem da su najglasniji, ali tvrdim da je strašno i ako ih na celom svetu ima deset. I ako je samo jedan. Jer je mnogo lakše inficirati nekoga jedom nego saosećanjem. Gnev i netrpeljivost se mnogo brže šire nego ljubav i tolerancija. Kao korov.

Ne mislim da samo muškarci iznose ovakav stav, naprotiv – čućete i od žena. Baš zato neću reći: „Ako nemaš matericu, ne možeš da komentarišeš.“ (Da ne ulazimo u dublju analizu te rečenice, odvešće nas na drugi kolosek.) Ja bih da dođemo dotle da nam materica i mogućnost rađanja ne budu uslov za imanje empatije. Da se ne delimo u tabore. Da u borbi budemo rame uz rame, a ne prsa u prsa. Jer ako saosećamo samo sa onima koji su istog pola, istog roda, iste nacije, iste vere, da li je to zaista saosećanje? Ne, to je grčevito držanje za svoje u strahu od gubitka prava ili čak privilegija.

Vreme je da kao društvo prestanemo da romantizujemo bol. Prestanimo da romantizujemo patnju i nejednakost. Prestanimo da kao reper za idealno uzimamo „naše stare“ i prihvatimo da su živeli teško jer nisu imali mogućnosti za bolje, ne zato što su tako želeli. Ne zato što ih je to čeličilo, već zato što nisu imali izbora.

Umesto što negujemo diskurs koji očekuje da uslovi budu loši kao pre pedeset, šezdeset, sedamdeset godina, valjalo bi da počnemo da dižemo svest o problemima i počnemo da priželjkujemo uslove koji će biti dosta bolji.

U Srbiji je 2008. godine pokrenuta inicijativa za poboljšanje uslova u porodilištima. Progovorivši o sopstvenom grozomornom iskustvu, Branka Stamenković je ustala protiv maltretmana porodilja. Pokrenuta je i peticija ministru zdravlja. Tada joj se javilo preko 700 žena, sa sličnim iskustvima. Glavni uzroci nezadovoljstva bili su: neprikladno ponašanje zaposlenih, zastareli i nehumani bolnički protokoli i korupcija.

No, kao i za sve promene nabolje u ovoj zemlji, uprkos upornosti i angažmanu žena koje su pokrenule lavinu, manjkalo je političke volje, te o tome da li je peticija uspela i da li su uslovi danas bolji – pitajte bilo koju porodilju. A možete videti i rezultate ankete za 2019. godinu na portalu Bebac.

Pitajte. Saslušajte. Iščitajte. I ako nakon svega što saznate ipak tvrdite da žene ne zaslužuju bolje – proverite. Možda vam se poremetio centar za ljudskost.