Klimatske promene su često skrivene u načinu na koji nam se prikazuju podaci o temperaturi

Kad sam bio dete…

„Sneg je nekoliko puta tokom zime padao do kolena.“

„Zimi bih mogao da šetam preko zaliva.“

“Postalo je toliko vruće da biste mogli da ispečete jaje na trotoaru.”

Koliko vremenskih priča počinje na taj način?

Postoji nekoliko razloga zbog kojih ljudi pričaju takve priče. Jedno je da kad ste dete, ne treba vam toliko snega da vam dođe do kolena. Druga je činjenica da su sećanja ljudi na vremenske događaje notorno loša, delimično i zato što se uglavnom sećaju krajnosti, čak i ako su retke, a mnogo uobičajeniji periodi sa „normalnim“ vremenom blede iz sećanja. A drugo je to što se vremenski i klimatski obrasci vremenom menjaju. Zbog tih klimatskih promena, svaka generacija raste sa različitim klimatskim prosekom nego što je to bila slučaj sa prethodnom generacijom. Ipak, jedan od načina na koji su predstavljene klimatske informacije čini te promene teže uočljivim. Pre dvadeset i pet godina, Daniel Pauli, ribarski biolog sa previše raznolikim interesima da bi ga se moglo kategorizovati da pripada bilo kojoj pojedinoj disciplini, napisao je osnovni i citirani rad, dug samo jednu stranicu, pod naslovom „Anegdote i sindrom pomeranja osnovne linije u Ribarstvo. “

U njemu je Pauli tvrdio da se, pošto nemamo čvrste podatke o obilju riba, naročito mnogo pre vremena njegovog rada, moramo oslanjati na anegdote. Citira anegdotu kolegovog dede, kome je smetala plavoperajna tuna koja je ušla u njegove mreže skuša kod Danske dvadesetih godina. U to doba nije bilo tržišta za plavoperajnu tunu i oni su oštetili mreže. Danas tamo više nema plavoperajne tune. Pauli je skovao termin „sindrom pomeranja osnovne linije“ kako bi objasnio kako su mladi ribarski biolozi koji su se bavili tom profesijom 1920-ih očekivali da plava tuna bude oko njih, ali njihova deca, a posebno njihovi unuci, nikada nisu videli plavu tunu u njihovim vodama, pa su tako ušli u profesija sa novom osnovnom linijom, koja se postepeno menjala. Pauli je uporedio situaciju u ribarstvu sa klimatskom statistikom, gde su dobre, detaljne klimatske informacije dostupne više od 100 godina za mnoga mesta širom sveta, a ponegde i mnogo duže. Evo ličnog primera sindroma promenljive osnovne linije.

Kada sam prvi put živeo u Vašingtonu pre skoro 40 godina, prilično sam često klizao na otvorenom, uključujući bazene u tržnom centru i na kanalu C&O. Prestar sam i ne treniram više da bih klizao na ledu, ali čak i da sam želeo, mogućnosti su manje nego što su bile. I zime i leta zagrejale su se u Vašingtonu, otkako su zabeleženi zvanični klimatski podaci, počev od 1871. Ali, zagrevanje je bilo najuočljivije u poslednjih 40-ak godina. I pomerajući osnovnu liniju svakih 10 godina, NOAA otežava uočavanje ovih trendova zagrevanja. Klimatolozi naravno znaju šta se događa, ali uprkos povremenim nedavnim zimskim hladnjacima, neprekidno rastuće „normalne“ temperature većini nas teže primećuju promenu. Ovo nije samo nejasan problem sa podacima koji je zanimljiv samo klimatskim štreberima.

Zapravo je institucionalizovano pomeranje osnovne linije koje čini stvarne klimatske trendove nejasnim za većinu nas. Promena osnovne linije nije imala za cilj da prikrije klimatske promene, što većini ljudi nije predstavljalo veliku brigu pre 100 godina. Mnogo je dobrih razloga za korišćenje 30-godišnjih klimatskih „normala“ i za njihovo ažuriranje svake decenije. Prema NOAA, Međunarodne (danas Svetske) meteorološke organizacije su pre skoro 100 godina odredile 30-godišnje „normale“. Prvo „normalno“ razdoblje bilo je 1901-1930.

Mnoge zemlje koriste 30-godišnje normale. Da se ​​klimatski proseci ne ažuriraju, osiguravajuće kompanije, građevinari, poljoprivrednici i drugi koristili bi klimatske podatke koji su zastareli. Važno je znati kakva je bila klima pre 100 godina iz mnogih razloga, ali ne i za današnje graditelje, poljoprivrednike i osiguravače. Ali iako to nije namerno, u zagrevanju klime promenljiva osnovna linija uzrokuje problem koji bi trebalo rešiti.

Pa šta treba učiniti? Čini mi se da odgovor treba da se zasniva na razgovoru između klimatologa, kreatora politike i drugih. Ali za početak predlažem da koristimo dve klimatske „norme“. Jedan „normalan“ mogao bi se zasnivati recimo na periodu 1951-1980, koji pokriva neka hladna i topla razdoblja, ali takođe je dovoljno nedavno da su tada postojale mnoge trenutne vremenske stanice.

Takođe je uglavnom pre nego što su efekti čovekovog zagrevanja klime postali jasni. To bi moglo da se koristi kao referentna osnovna linija, ona koja se ne pomera, tako da bi ljudi mogli jasno da vide kako se trenutno vreme koje doživljavaju promenilo – ili nije – promenilo.